Земљиште представља танак површински растресити слој земљине коре. С обзиром да производња хране зависи од земљишта, разумљиво је зашто је овај природни ресурс под великим притиском. Земљиште настаје у дуготрајном процесу педогенезе. Земљиште јесте теоретски обновљив ресурс, међутим, процес педогенезе толико дуго траје, да слободно можемо рећи да је необновљив ресурс.

                Док потребе за плодним земљиштем расту, смањује се драстично количина земљишта које није загађено или деградирано.

Земљиште угрожава интензивна пољопривреда, којом се смањује плодност земљишта. Због осиромашења плодности земљишта, потребно је користити вештачка ђубрива, која доприносе загађењу земљишта и вода. У пољопривреди се користе многобројне хемикалије, од којих неке трајно остају у земљишту и водама. Интензивна испаша јесте такође угрожавајући фактор, првенствено за планинска земљишта. Чак 34 % светског земљишта је угрожено прекомерним сточарењем.

Сеча шума такође доприноси уништавању земљишта јер води ка појачању ерозије. У САД-у је чак 59% земљишта под ерозијом, која је узела маха због нерационалног коришћења ресурса. Пошумљавање јесте једна од мера које могу допринети заштити земљишта од ерозије. Све је присутније ширење градова на рачун плодног земљишта. Још је Марија Терзија наредила да се плодно земљиште не користи за градњу, већ само неплодно. Типичан пример лоше урбанизације је град Чачак– овај град заузима најплоднију западноморавску црницу, са које би се могао прехранити један милионски град.

                Уништавање земљишта приликом изградње брана и канала је све заступљеније. Приликом изградње брана не само да се потапа плодно земљиште поред река, већ се након животног века бране са муљем који остаје ништа не може учинити- земљиште је неупотребљиво. По новом закону пре потапања мора се склонити сва вегетација и одвојити и евакуисати плодно земљиште, али закон се не поштује.