Закон о храни - Нови Зеланд - покушај великих компаније да униште локалне произвођаче хране

Детаљи

Објављено уторак, 09 децембар 2014 00:19

Током последњих година у медијима се појављују текстови који спорадично обавештавају јавност да је на далеком Новом Зеланду изгласан закон којим се спречава, односно, забрањује узгајање воћа и поврћа у малим, породичним баштама. Овај закон, међутим, није још увек изгласан и налази се у форми предлога закона (Food bill 160-2, 2010). Претпоставља се да ће на снагу ступити у форми закона почетком 2016. године. Зашто је овај закон изазвао толико пажње?

Тренутно је на снази законски акт из 1981. године.Закон 160-2, дакле,  још увек није на снази, али се о њему увелико говори још од 2010. године. Постоји и петиција на интернету против овог закона коју је потписало више од 40000 становника Новог Зеланда. Основа овог закона јесте формирање посебног надзорног тела кога чине службеници који су означени као чувари хране, а у ствари представљају наоружану формацију неограничених могућности.

Није тајна да је Нови Зеланд велико упориште компаније Монсанто. Међутим, иако се често наводи да је гајење поврћа у сопственим баштама према овом предлогу закону забрањено, Закон не наводи стриктно ову забрану, али даје велика овлашћења службама за контролу безбедности хране и нигде није наведено како ће грађани Новог Зеланда бити заштићени од њихове самовоље..

Фаворизовање великих произвођача хране приликом формирања овог закона је толико далеко отишло да је први предлог закона требало да садржи члан у коме је забрањено гајити воће и поврће без одобрења државних органа у сопственим баштама, као и да је стриктно забрањено вишак произведеног воћа и поврћа поклањати пријатељима и члановима шире породице. Због великог притиска јавности и опасности задирања у основне људске слободе, од спорних чланова се одустало.

Као најконтроверзнији детаљ се наводи део закона, члан 322, према коме су службеници задужени за контролу безбедности ослобођени кривичне одговорности за своје поступке, што није случај ни са полицијом Новог Зеланда.

Члан 275 омогућава да контролори могу да врше претрес домова и контролу газдинстава без налога, да могу да користе силу и да одговоре на опирање власника домаћинства или погона за производњу хране на „адекватан начин“. Која је граница коју службеник ослобођен кривичне одговорности може прећи у сукобу са фармером није дефинисано, али је зато чланом 265 контролорима омогућено да носе и користе оружје. Члан 272 даје за право контролору да врши претрес домова и пословног окружења појединца за кога се сумња да врши кршење Закона о храни.

Најскандалознији члан бр. 243 прецизира да службеници-контролори не морају бити запослени у државним установама Новог Зеланда. Дакле, ако Монсанто може да понуди држави да плати контролоре, сасвим је могуће да дође до формирања служби чији задатак јесте да униште конкуренцију и врше притисак на мале фармере.

У Аустралији и на Новом Зеланду се тровање храном сматра великим проблемом, али неки аналитичари сматрају да је “забринутост” због појачаног тровања храном параван за деловање великих корпорација.

Сваке године се у Аустралији детектује 5,4 милиона случајева тровања храном, од чега је 40000 случајева са озбиљним компликацијама, са 120 смртних случајева. Према овим анализама, Аустралија је 4. земља у свету према броју људи отрованих храном. Аустралија, међутим, нема закон какав припремају власти Новог Зеланда. Безбедност хране је једноставно обезбеђена строгом казненом политиком.

Претпоставља се да Нови Зеланд има виси степен тровања храном од Аустралије, међутим, ако је Монсанто монополиста у тој земљи, зар не би требало разлоге за тровање храном тражити на адреси ове компаније, а не на адреси микропроизвођача?

Ограничавање и контрола онога што фармери гаје на сопственој земљи би био један вид тираније. Посебно би била угрожена традиционална пољопривреда Маора. Међутим, стручна јавност у Новом Зеланду сматра да не постоји опасност од озбиљне имплементације овог закона из једноставног разлога што одреднице закона задиру у основна људска права. Поједини аналитичари, пак, сматрају да је друштвена атмосфера на Новом Зеланду атмосфера конзумеризма и да ће људи купити све што им се сервира без много преиспитивања., тако да ће правовремена реакција изостати. Надамо се да неће бити тако јер ће имплементација овог закона одјекнути у целом свету и послати веома лошу поруку мултинационалним компанијама које ће кренути у борбу за контролу светске производње хране. Подржавамо народ Новог Зеланда у борби за права малих домаћинстава и традиционалну производњу хране, али пре свега, за њихова Уставом загарантована права.